Besplatne akcije

besplatne akcijePosle pada Berlinskog zida, potreba za privatizacijom ogromnog broja preduzeća u post komunističkim zemljama dovela je do nove ideje da se građanima podele besplatne akcije. Ovaj metod privatizacije zove se i vaučerska privatizacija. Ideja je jednostavna: građanima se besplatno podeli specijalan privatizacioni novac (vaučeri), kojima oni kupuju akcije preduzeća. U mnogim zemljama u tranziciji, građanima su davani vaučeri, i u jednakom i u nejednakom iznosu, a prema godinama starosti ili radnog staža i nekim drugim karakteristikama. Vaučerska privatizacija je organizovana i centralizovano, za veći broj preduzeća odjednom (češki sistem), i decentralizovano, za svako preduzeće pojedinačno (ruski sistem). Najpoznatije vaučerske privatizacije su češka (i slovačka) i ruska, a delom su joj pribegle Poljska, Litvanija, Letonija, Slovenija, Jermenija, Kazahstan i Kirgizija. Besplatne akcije pokazale su se kao teorijski elegantan i relativno brz metod privatizacije, uz to i vrlo povoljan po politički rejting vlade koja je izvodi. Iako ne donosi državi prihode, dokazivalo se da se taj gubitak kompenzuje brzinom i pravednošću. Vaučerska privatizacija je transparentnija od drugih modela i njome se izbegavaju problemi procene vrednosti kod ostalih vidova privatizacije.

Model podele besplatnih akcija podesan je za zemlje u kojima ne postoji tržište kapitala. Besplatne akcije su pravedne i podstiču formiranje sekundarnog tržišta. Jedan od argumenata u korist vaučerske privatizacije je da građanstvo jedne države ne poseduje dovoljnu količinu novca da otkupi vredne proizvodne fondove, pa da je zato potrebno poklanjanje državnih preduzeća. Ovaj argument važi samo onda kada se isključi uloga stranih investitora iz privatizacije. Takav je primer Slovenije, koja je imala jasnu nameru da zadrži privredu u domaćem vlasništvu. Sa ekonomske tačke gledišta argument je svakako netačan. Praksa zemalja koje su se oslanjale na vaučersku privatizaciju (Češka, Rusija) pokazala je kasnije da im nimalo ne smeta ulazak stranog kapitala. Besplatne akcije, pod uslovom da se ovaj model brzo sprovede, mogu imati jednu prednost u odnosu na model prodaje. Brza privatizacija ne ostavlja dovoljno vremena da se pojave i organizuju  antiprivatizacione struje, koje se onda udružuju i blokiraju dalje proces privatizacije. To je inače bila vrlo česta pojava u zemljama tranzicije. Ovaj argument je imao svoju težinu početkom 1990-tih godina, ali nakon decenijskog iskustva zemalja u tranziciji, izgubio je na svojoj uverljivosti. Privatizacija je donela konkretna poboljšanja i rezultate, i pokazalo se da su otpori privatizaciji manji od pretpostavljenih.

Besplatne akcije imaju i svojih nedostataka. Ovaj model ostavlja privredu bez očekivanog prihoda od privatizacije. Pored toga, ne obezbeđuje sredstva za restrukturiranje preduzeća niti omogućava adekvatno upravljanje preduzećima. Velika disperzija vlasništva, kao posledica jednake ‘kupovne snage’ svakog građanina, ugrožava efikasnost vlasničke kontrole privatizovanog preduzeća. Jedno od rešenja je formiranje investicionih fondova, kojima bi građani prepuštali svoje vaučere i za uzvrat dobijali akcije samih investicionih fondova (Češka). Fondovi bi tako mogli da kumuliraju vaučere postajući znatni ili dominantni vlasnici pojedinih preduzeća. Međutim, rešenje problema upravljanja preduzećima donelo je novi problem – problem upravljanja fondovima. Vlasništvo nad fondovima bilo bi raspršeno, pa je menadžment fondova bio nekontrolisan od strane vlasnika. Ovo je vodilo u neefikasnost poslovanja kako fonda, tako i preduzeća u njegovom portfelju. Besplatne akcije česta su tema predizbornih obećanja u našoj zemlji.

Share

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *